Kratak sadrzaj
23 godine posle bombardovanja Srbije 1999 godine, bacanja bombi sa osiromasenim uranijumom i uništavanjem hemijskih postrojenja od strane NATO pakta, ekipa ovog dokumentarnog roud movie filma putuje u potrazi za prezivelima nakon izvrsenog ekoloskog genocida, a trajno zagadjeni voda, vazduh i zemlja i dalje truju…
Director’s statement:
Ovaj film, naglašeno je kritičan prema osećanju nepravde koja proističe iz neograničene moći velikih nad malima. Filmska priča teži da čoveka oslobodi teškog bremena bespomoćnosti i ništavila. Da li nudi i nadu!!!
Odnos neravnopravnosti duboko povređuje ljude u celom svetu i postavlja pitanje ko to uzima sebi za pravo da sudi malima i “neposlušnima”. Glavni osumnjičeni za to je NATO pakt, koji čine najmoćnije zemlje sveta. Nepoverenje se povećava, niko da se izvini, da plati štetu, već samo ćuti i smatra sebe i dalje nedodirljivim..
“MALI I VELIKI” – kratkometražni dokumentarni film
1999. godine NATO alijansa bombarduje Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju. Akcija ima naziv “Milosrdni anđeo”. Tom prilikom avioni-bombarderi na jug Srbije bacaju i bombe sa osiromašenim uranijumom. “Humanitarna” intervencija izaziva humanu i ekološku katastrofu bombardovanjem hemijskih postrojenja …civilne kolateralne ljudske žrtve (arhivski materijali).
Dvadesetak godina kasnije…..
Krajolik prirode iz automobila. Subjektivni pogled iz automobila u vožnji po zaparloženim livadama, poljima, pašnjacima, oranicama…automobil ulazi u Bujanovac. U potrazi za ženom-biologom, istraživač izlazi iz kola i ulazi u kuću u centru (pokušaj razgovora sa biologom S.M. kreće dosta teško ali nešto se prelomi u njoj i ona otvara dušu kameri,…”mnogo sam tragedija videla i dokumentovala…”).
Krajolik prirode iz automobila. Subjektivni pogled iz automobila u vožnji po zaparloženim livadama, poljima, pašnjacima, oranicama…u potrazi za preživelima i porodicama preminulih automobil ulazi u selo Bratoslavce dvadesetak km od Vranja (selo od nekadašnjih 300 meštana, danas ih ima manje od 150, neki su umrli a neki napustili selo). Neočekivano, ne čuje se lavež kerova a ni dečija graja.
Suton. Seosko groblje. Panorama grobova. Akcenat na grobovima dece. Sunce zalazi za oblake.
Sumrak. Dete se igra sa plastičnim avionom na podu sobe. Žena seda na stolicu i započinje svoju ispovest (…“tri godine zaredom, svako godine po neko mi je umro: prvo majka, zatim muž i sledeće godine otac…razboleli se kad je bilo bombardovanje, svi kažu da je to od osiromašenog uranijuma…svi su dobili rak…,bojim se za svoje dete, mnoga su već umrla ili su još bolesna…).
Suton. Isto seosko groblje. Portreti: žena, čovek, majka sa malim detetom na groblju, pred grobovima svojih najmilijih. Sjedinjeni u tuzi.
Statistika kaže da osironašenog uranijuma nema u užoj Srbiji, ali da zato ima još više obolelih od malignih i sličnih oboljenja što se dovodi u vezu sa atacima NATO, u više navrata na postrojenja hemijske i petrohemijske industije koji su ekološku katastrofu još povećali..
Automobil kreće ka Kragujevcu…zatiče zarasle ruševine, kroz svoju malu kameru istraživač snima nekadašnjeg vodećeg čoveka namenske vojne industrije iz ovog grada, koji je i sam žrtva delovanja hemijskih agenasa nastalih bombardovanjem opasnih ciljeva. U razgovoru objašnjava da tadašnje bombardovanje Srbije nije samo naš lokalni problem već najmanje regionalni, čestice raznih otrovnih i zapaljivih materija i gasova “prešle” su naše granice i završile i u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj…on je i dan danas je na lečenju.
Barič, eksterijer fabrike hemijske industrije „Prva iskra“, u nekadašnjem rezervoaru 1999. godine bilo je 100 tona fluorovodonične kiseline. Ovi otrovi su ispušteni u reku Savu dan pre bombardovanja ovog rezervoara (razgovor sa direktnim svedokom tog događaja, inače dugogodišnjim i teškim plućnim bolesnikom).
Krajolik iz automobila u vožnji prikazuje razrušenu rafineriju, azotaru, petrohemija (Pančevo i okolina). Zarđale trafostanice u korovu, skladišta sa dizel gorivom i naftinim derivatima…tandrču šrafovi, škripe vrata i prozori…nemi i napušteni svedoci i spomenici “humanitarne” intervencije…
Sprema se oluja. Vetar savija granje drveća, odnosi lišče, prljavština odlazi u nebo… ali samo deo, puno je ostalo u prirodi i ljudima.
Iskaz Radoslava D. nekadašnjeg funkcionera azotare u Pančevu, zaduženog za zaštitu životne sredine i zaštite na radu. Ispoveda tragediju koja je zadesila ovo područje, kada u Pančevu nakon bombarodvanja ceo jedan dan nije svanulo od gustog crnog dima.
U Novom Sadu u više navrata bombardovana je rafinerija Naftagasa. Arhivski snimci eksterijera nekadašnje rafinerije i današnje obnovljene. Svedočanstva o strašnim posledicama.
Klinički centar Srbije (Beograd-Insitut za onkologiju i radiologiju). Soba sa starijim obolelim pacijentima. Druga soba sa obolelom decom.
Ostalo je pitanje u vazduhu da li se povećan broj malgnih bolesnika desio zbog dejstva osiromašenog uranijum, ili su ih u većoj meri izazvali ostaci od bombardovanja opasnih ciljeva, hemijski i biološki agensi. Struka nije usaglašena, a građani se još uvek pojačano razboljevaju.
Ostaje još jedno pitanje da li će članice NATO alijanse ikada priznati svoje nedelo i tako platiti za nanetu štetu i sanirati teritoriju u ekološkom smislu.
Duva jaka košava. Pod naletima vetra grane se savijaju, lišče i prljavština odlaze u nebo…
Očekuje se, po prvi put, zvanični izveštaj skupštinske komisije osnovane da istraži posledice bombardovanja.
Želimir Gvardiol